"U tvojim godinama pešačila sam 10 km do škole": Psiholog objasnio zašto ovakve priče loše utiču na decu
Dodajte Kurir u vaš Google izborMnoge generacije odrasle su uz priče roditelja, baka i deka o surovom detinjstvu, pešačenju kilometrima do škole po snegu i oskudici koja je obeležila njihovu mladost. Iako je namera starijih obično da deci ukažu na blagodeti današnjeg života, stručnjaci upozoravaju da stalno ponavljanje ovakvih narativa može ostaviti duboke emocionalne ožiljke na najmlađima.
Teret tuđe patnje na dečjim plećima
Psiholozi ukazuju na to da jednostrano prikazivanje roditelja kao žrtve može biti izuzetno štetno. Klinički psiholog dr Samanta Rodman Vajten objašnjava da osobe koje kao odrasli imaju patološku potrebu da ugađaju drugima i paničan strah od tuđeg nezadovoljstva, često potiču iz domova gde su ih roditelji preplavljivali sopstvenom tugom.
Kada roditelj sebe stalno predstavlja kao nezasluženu žrtvu, on podsvesno očekuje od deteta da preuzme njegov bol, bes i ogorčenost. To se najčešće dešava kroz priče o:
- Međusobnom povređivanju roditelja (što može dovesti do emotivnog distanciranja deteta od jednog roditelja).
- Detaljima o fizičkom ili psihičkom zlostavljanju koje su roditelji pretrpeli od svojih predaka.
- Velikim životnim gubicima, poput siromaštva ili neostvarenih snova o obrazovanju.
Svet kao opasno i nepravedno mesto
Kada je dete, a naročito ono koje je po prirodi visoko osetljivo, stalno izloženo istim sumornim pričama ispričanim mučeničkim tonom, ono gubi osećaj sigurnosti. Svet prestaje da bude mesto igre i postaje prostor nepravde i opasnosti. Ako se takvi razgovori odvijaju u domu gde već vladaju depresija ili negativnost, rizik da dete i samo postane anksiozno ili depresivno drastično raste.
Dr Vajten ide korak dalje i naglašava da je prisiljavanje deteta da sluša hronične žalopojke roditelja zapravo oblik emocionalnog zlostavljanja.
"Kao psiholog, čvrsto verujem da deca treba da budu izložena svim vrstama tema za razgovor. Politika, životna istorija roditelja... Ništa ili vrlo malo toga treba potpuno da bude isključeno. Međutim, ton razgovora sa decom mora biti objektivan, smiren i da uključuje neku vrstu učenja ili pozitivne pouke. Tužne priče koje narcisoidni, depresivni i roditelji sa graničnim poremećajem (GPD) pričaju svojoj deci ne sadrže nikakve pozitivne poruke i pričaju se sa podsvesnom svrhom da se dete oseća loše zbog njih i da im stoga bude lojalno kako bi im na neki način nadomestilo taj težak život“.
Od "malih spasilaca" do pomagačkih profesija
Deca koja odrastaju u disfunkcionalnim porodicama bez jasno postavljenih granica često pokušavaju da „poprave“ raspoloženje svojih roditelja. Kako roditelji ostaju zarobljeni u prošlosti, ta deca kasnije u životu često biraju profesije u kojima pomažu drugima. Na taj način pokušavaju da postignu ono što im kod kuće nije polazilo za rukom – da nekoga zaista učine srećnim.
Ravnoteža kao ključ zdravog odrastanja
Ipak, rešenje nije u drugoj krajnosti. Potpuno skrivanje svake negativne emocije i preterano zaštićivanje dece od realnosti života takođe nije konstruktivno.
"Oba puta su ekstremna i nijedan nije zdrav", zaključuje dr Vajten.
Cilj je pronaći sredinu - deliti životna iskustva sa decom, ali to činiti na način koji ih edukuje i osnažuje, a ne onaj koji ih pretvara u emocionalne taoce roditeljske prošlosti.
(Kurir.rs/YourTango)
Pogledajte video: Zašto je dete u školi dobro, a kod kuće besni